ČIJIM SE TO ZLATOM KITIMO?


Početak Olimpijade sam preskočila jer bejasmo na letovanju u mestu prepunom stranaca koje osim ’ladnog piva u neobjašnjivim količinama  nije interesovalo ništa. Tu i tamo bih pročitala, kad kud na’vatam wi-fi, da nam igre nisu počele dobro, da je Nole opet plakao jer mu se baš sad nije dalo, a da su glavni krivci za sav taj očaj Toma i Dragica mu, jer ko još pogrebnika na fešte šalje…

Dođosmo nazad, krenuh na posao i dalje prilično neobaveštena i, da se ne lažemo nezainteresovana,  o tome od koga sve gubimo i u čemu u tom trenutku.

Na poslu, s vremena na vreme čujem kolegu koji telefonom izdaje direkcije ukućanima gde će ko da sedi tokom večernje tekme, ko može u goste da dođe a ko kao ovekovečeni baksuz ne može nosom da priviri tokom meča.

U mojoj kući, naravno, televizor radi 24/7, deda uporno prati sve, na svim kanalima, izveštava me ko  s kim, kako ovaj , kako onaj…

Najedared, cika-friska, ZLATOOOOO dere se on, dere se pola zgrade, pola Karaburme, ceo Beograd, cela Srbija. Zlato, jbt! Vratili se Toma i Dragica za Beograd da čekaju Bajdena pa da on vidi šta su vlaške mađije, pa našima krenulo.

Čudna je ta euforija mase, kada je pozitivna, kada se pomeri fokus sa jebene politike koja nam pruža izgovore za sva nemanja i poraze koja nam se na ličnim osnovama događaju, kada bar na tren nestane te malodušnosti koja nas već skoro dve decenije „krasi“ kao narod. Kako nestane ravnodušnost tada shvatimo šta su u stanju pojedinci i timovi kada daju sve od sebe, i srce i dušu, i hrabrost i inat i rad, rad, rad…na sebi, na svojim snovima, na svojim planovima.

Odjednom, u ovih 7 dana, kao da je sve moguće, jer radost mase se preliva i na pojedince, prosta fizika, pa smo  na tren vedriji, pogledajte po ulicama, po društvenim mrežama…kao da nisu male plate, kao da imamo šta da jedemo, kao da su svi račini plaćeni, kao da smo naspavani, kao da su penzije pristojne, kao da živimo negde normalno. Sport je pokrenuo lavinu pozitivne energije dajući nam dokaz da je moguće radovati se tuđoj sreći jer tako i sami postajemo srećni. Opet čista fizika. Pa makar i na kratko.

Naši sportisti su ovih dana uradili za nas same  više nego što smo mnogi od nas uradili za sebe godinama. Pokazali su nam, a mi smo im zato vrištali od radosti pred ekranima, ne spavali noćima, da su i sreća i uspeh dostupni ako u njih dovoljno veruješ a zatim i radiš. Znači, može! Samo treba hteti, treba mnogo jako hteti!

Sportski uspesi malih zemalja imaju posebnu sociološku težinu, jer se svi mi na tren identifikujemo sa tim sjajnim ljudima koji nam radost donose, ali najveća vrednost toga je u osvešćenju da ta radost stiže kao direktan rezultat njihovog truda, zalaganja i nepredavanja. Nepredavanje – kao najvažniji činilac života. Nepredavanje = opstanak.

I sad dok čekamo finale u 9….mislim samo na jedno, ne predati se nikad. To je dovoljno za svaki uspeh i u svemu.

ALEKSANDRIJSKI KVARTET


Na to smo letovanje, meni kao detetu, činilo se putovali vekovima. Fića je bio već star, majka  nervozna od vrućine nije prestajala da gunđa ceo put, jedino je ćale bio pun neke čudne strasti. Mesecima pre toga njegove uspavanke meni bile su duge priče o knjigama koje moram pročitati kad malo porastem, kad budem razumela „neke stvari“ ali uvek je završavao time da ima knjiga koje mogu da te gone i teraju da u životu kreneš  za njima i njihovim putevima. Ja bih uglavnom na sredini dok njegovog daveža zaspala, ali sam ga ponekad kroz san čula kako priča o njoj. Posetio je jednom davno, poslom, još kao mladi inženjer ali se razočarao jer nije to bila ona  Aleksandrija, ona Darelova Aleksandrija.

„Posmatrajte ovo kao jednu avanturu“  tešio nas je usput, vozeći najbrže što je mogao našu staru krntiju, ne bismo li što pre stigli na trajekt. Moja je majka mrzela leto zbog vrućina a more još više jer se kao dete davila. Drugim rečima, sav ćaletov entuzijazam oko toga da nije isto letovati na grčkom ostrvu i u Leptokariji u kojoj smo provodili prethodnih četiri, pet godina su bila uzaludna. Majka se jedino radovala što ćemo stići i što ćemo je dan-dva ostaviti na miru dok mi lutamo ostrvom.

Pošto smo u dva dana završili obilazak svega što se na Krfu moralo videti, bilo je vreme da ostavimo kevu da kupuje maslinke i cenka se sa matorim Grkinjama u jevelirnicama oko tirkiznog nakita koji je obožavala, a da se ja i ćale uputimo u našu avanturu. Fića nam je precrk’o još dok smo tražili smeštaj, pa ga je ostavio nekom Janisu da ga opravi a nas dvoje se uputili starim rasklimatanim autobusom put Kalamija. Neudobnu vožnju u prenatrpanom autobusu prepunom lokalaca, ćale je prekraćivao pričom na lošem grčko –rusko-englesko-francuskom sa kondukterom objašnjavajući mu da smo ja i on dva pustolova u potrazi za kućom u kojoj je živeo Darel pišući svoje remek delo.

Jedna mlada gospođa nam je objasnila da je „Belu kuću“ najlakše naći u Kalamiju i da nećemo zalutati. Rekla nam je još da ona i muž drže tavernu u mestu pored i pozvala nas ljubazno da svratimo na halumi i Metaksu. Čim smo sišli iz autobusa, oboje osetismo pitomost malenog mesta u koje nas je dovela naša potraga za Darelom. Seoce je ležalo ispod druma, na samoj morskoj obali, svo utonulo u zelenilo.

Darelovu „Belu kuću“ smo pronašli odmah a ćale je bio očajan kada su nam u kafani u njenom prizemlju saopštili da nam ne mogu iznajmiti ni jednu od soba jer su sve unapred zakupljene od „Tompson“-a koji je tu dovodio bogate Engleze koji su za paprene novce odsedali u Darelovim odajama, valjda kao i moj otac tražeći njegov duh među tim zidovima.

Meni je bilo dosadno pa sam izašla ispred kuće, znajući da će tatino muzejsko razgledanje kuće potrajati satima. Sela sam na stepenice u svojoj krem haljinici koju mi je tetka sašila baš za ovo letovanje. Malo nakon mene iz kuće je izašao kuždravi crni dečačić, nešto mlađi od mene, noseći neke kofe s vodom, činilo se teže od njega. Mahnuo mi je rukom, onako „dođi“ a ja sam potrčala za njim. Uporno je mi je nešto pričao kroz krezave zubiće a sam jedino na grčkom znala da kažem „den katalaveno elinika“. Shvatio je da ga ništa ne razumem, pokazao mi na dve kofe s vodom i shvatih da treba da zalijemo čitavu leju neko žutog cveća. Znala sam da odmahnem grčki potvrdno glavom i prihvatila se prve kante. On je krenuo s jednog kraja , ja sa drugog. Kako to kod dece već biva, počeli smo da se utrkujemo ko će spretnije i brže. Videlo se da je njemu to verovatno svakodnevna obaveza i da mu bolje ide. On je njegov posao završio a ja sam bila na pola. Prišao mi je, uzeo i moju kofu, odradio šta je trebalo i ostavio taman toliko vode da me na kraju sve te naše male avanture isprska od glave do pete. Prvo sam počela da plačem ali se on tako slatko cerekao kroz svoje zubiće da smo igru završili potpuno mokri i uplakani od smeha.

Neko je izašao iz „Bele kuće“ i viknuo „Dimitri“, dečak je otrčao unutra a ja sam ostala mokra da se sušim na stepenicama. „Šta si to radila?“ upita otac, „Jesi li gladna?“.

Otišli smo u tavernu one gospođe iz autobusa. Već je padao mrak, u uglu taverne je Tanasis, gazdaricin muž štimovao buzuki. Pojelo se i popilo dosta i otac upita može li on da odsvira nešto.  Jednom je na Plaki pravio lumperajku s društvom i tamošnji muzikanti su ga pustili. Buzuki ima 4 duple žice ali je tehnika slična kao na gitari. Veselili su se to veče, Darelu u čast i njegovom remek delu, moj otac, Tula i Tanasis a ja sam dremala za stolom misleći na kuždravog krezavog dečaka.

Naredna 2 dana smo proveli u Kalamiju, ja u igri sa Dimitrisom, otac u Darelovoj „Beloj kući“ čitajući beleške slušajući vodiče koji svraćali sa svojim turistima u posetu, a tople julske večeri provodili smo kod Tule i Tanasisa.

Bilo je vreme da se vratimo onim istim klimavim autobusom, nazad u Krf kod majke. Ostavili smo Kalami, njegovu tišinu i zelenilo, Tulin halumi i Darelove odaje.

Tog jula sam za rođendan od oca dobila „Aleksandijski kvartet“. Pročitala sam ga mnogo godina kasnije.

Letimo na Krf za par sati. Ove ću godine pričati sinu svoju avanturu  koju sam doživela u njegovim godinama, probati da klimavim autobusom siđemo do „Bele kuće“ i reći mu da postoje knjige, jedne od onih koje te teraju da u životu kreneš  za njima i njihovim putevima….

…NE ZABORAVI NI TI LETNJE PODMOSKOVSKE VEČERI


Čudno je to … o svima koje volim sam napisala po neku reč. Samo o njoj nikako nisam mogla. Provukla bih je tu i tamo kroz neku rečenicu ali joj nisam mogla posvetiti ni redove ni rime. Čak ni toliko, to malo od mene što umem a ona je meni toliko toga dala. Pa život valjda ceo.

Skoro je bila četrnaesta godišnjica. Cele sam te nedelje po glavi prebirala uspomene , anegdote, sećanja lepa, sećanja teška, ovamo, onamo  a sve u nadi da će nešto na papir stati, da ću uspeti da sročim nešto vredno nje ali uzalud.

Došla sam danas kasno s posla.Vukući vazda neke kesurine, preznojena i umorna, pred vratima stana čujem muziku koja dopire s TV-a. Ulazim i kažem glaSno: „Smanji.“ Na te moje reči, moj starac se polako pridiže, ugasi televizor i izađe na terasu da puši. Zna on šta ja ne mogu da izdržim, zna on šta mene može da uguši.

U našoj se kući od moje najranije mladosti petkom s večeri  skupljalo društvo mojih roditelja, gdegod da smo živeli. Dolazili su na njenu štrudlu, domaću rakiju i ćaletove viceve. Pušilo se puno, uglavnom neka krdža, Morava ili Drina. Niko nije pričao bolje političke, zabranjene i bezobrazne viceve od mog ćaleta. Ona ga je uvek preko stola prekoravala pogledom, sve se smejuljeći se dok su se ostali glasno smejali. Često sam im se svima  kao i svako dete, vrzmala oko nogu, probajući da razumem neku od tih dosetki. To je bilo ono neko vreme dok smo imali kućne prijatelje, dok su ljudi pričali viceve, grohotom se smejali, u goste donosili kafu i šećer u kocke.

Kad odmakne priča, negde pred ponoć, kad se isprazne ovali, ćale bi uzimao gitaru i tada bi počinjala svojevrsna predstava. Moj je ćale oduvek bio rusofil, ali ne onaj ideološki, već jedan od onih što je Puškina i Gogolja napamet znao, od onih koji  je satima stajao pred slikama Kolesnjikova u Narodnom muzeju, od onih što je znao sve akorde ciganskih romansi, onaj za koga su Romanovi i danas vladari Rusije…

Repertoar na njegovoj pripitoj „tamburi“ su svi znali, gosti bi se horski njihali u ritmu a ćale i jedna od tetaka bi na ivicu suza dovodili prisutne pevajući „Oči čornije“ koje je moj ćale uvek posvećivao njoj. Ona bi odmahivala rukom, sve kao „ma mani me“ ali je sjaj u očima uvek odavao. Ja sam ga bar uvek videla, sjaj kao dokaz velike ljubavi, ponosa što je samo njen, što su samo njene oči čornije, što nijedna žena u društvu nije bila voljena kao ona. Moja majka je bila najavoljenija žena koju sam poznavala.

Kad bi već svi bili u transu od rima iz „Cigani lete u nebo“, ćale bi menjao ritam, predavao gitaru jednom od drugara i majku pozivao na ples. Znalo se šta se svira kad Stolići plešu…

Не слышны в саду даже шорохи,

Всё здесь замерло до утра.

Eсли б знали вы, как мне дороги

Подмосковные вечера.

 

Речка движется и не движется,

Вся из лунного серебра.

Песня слышится и не слышится

В эти тихие вечера.

.

Что ж ты, милая, смотришь искоса,

Низко голову наклоня?

Трудно высказать и не высказать

Всё, что на сердце у меня.

.

А рассвет уже всё заметнее.

Так, пожалуйста, будь добра.

Не забудь и ты эти летние

Подмосковные вечера.

Ona bi ga čvrsto grlila a on bi je privijao je uz sebe dok ja bih sirota crvenela od sramote i bruke, jer detetu ništa gore nema nego kad mu se matorci tu nešto grle, njišu i pevaju. Fuj, je li.

A  danas sam, eto, ušla u kuću a sa TV sam na vratima čula jasno „Podmoskovske večeri“. Knedla  je u grlu stala, nešto je igralo u grudima, slike su titrale pred očima, slike tih zadimljenih večeri, punih neke topline, radosti i sete. Moje „Smanji“ reklo je sve.

Ćale je zapalio cigaretu, jednu za njega a jednu namenjenu za nju. To radi svakoga dana, već punih četrnaest godina,  od onog trena kad mu je na  rukama rekla poslednje:  „Čuvaj se i pazi mi na dete“.

Ne znam da li sam vam rekla ali moja je majka bila najvoljenija žena na svetu. I bila i ostala.

FEBRUAR


Na putu do kuće komšiluk me je čudno posmatrao. Imam to neko držanje arogantne, verovatno nedojebane žene, te mi se retko ko usput i inače javlja, al’ ovoga puta mi se sklanjaše k’o ono na filmu.

S vrata sam počela da vičem „Gde si? Dolazi ovamo!“. Preplašen i svestan da je nešto zasr’o vukao se iz sobe sporo. Sve mu je nekako i bilo svejedno dok me nije ugledao. Sreli su nam se pogledi i ja shvatih da misli ono pusto “Ubiće me majka!“. Tako zvučim, Bog te pita kako izgledam, ljuta i sva crvena od besa. „Što plačeš?“, upita me. „Ko plače? Šta pričaš? Dolazi ovamo, bila sam u školi!“.

  • Dobro, znam, zvala te je učiteljica, al’ nemoj da plačeš, molim te.

U tom se pogledah u veliko ogledalo u hodniku i shvatih da su mi ogromne suze razmazale svu šminku, teku, ma ne teku liju, potpuno nekontrolisane, naprosto žive, k’o olovo teške…besno ih rukom brišem, još ljuća jer ne znam odakle sad suze, mislim zašto sad?

  • Jesi mnogo ljuta? Nisam hteo, slučajno smo se pogurali, nije mu ništa. Vidi ni meni nije ništa, znam moram više da pazim, sve mi je rekla učiteljica, nemoj da plačeš.

Dok se on posipa pepolom kao i obično kad nešto skrivi i kad se ljutim na njega, meni samo odzvanja u glavi „Otkud sad ovo? Mislim, zašto sad? Svašta!“.

A sve je počelo potpuno glupo…pozvala me je učiteljica da dođem na razgovor, eto nikad ne dolazim na otvorena vrata pa da se vidimo malo, da mi ispriča šta je danas uradio….

Ništa, šta ću, dođem, čekam, saslušam. Svašta smo pričale, malo o njemu, više onako bezveze al’ reče ona na kraju razgovora: „Ovo moram da Vas posebno zamolim, molim Vas da na ovo obratite posebnu pažnju, da pričate sa njim da to ne radi, da ga kaznite ako treba i da budete istrajni u kazni….“ i tako još sto rečenica uvoda da bi na kraju rekla „da mu objasnite da ne sme da trči na odmoru“. Zateče me u momentu, pa mahinalno onako podanički rekoh „’Oću“. Odjednom mi se upali lamica i upitah „Ček’, kako mislite da ne trči na odmoru?!!! Zašto da ne trči?!!!!!!“. Tu ona iznese sve teze iz priručnika o bezbednosti dece u školi, te će da padne, te ajd što će da padne al’ ima da povredi još nekog dok pada, te će da se ugruvaju, te to nije dozvoljeno, neće ona da bude odgovorna, te će….“

Saslušah mirno sve te argumente zašto dečak od 7 godina ne sme da trči na odmoru, probah da objasnim da nemaju fizičko, da mu fali vazduha, da je u školi od 7-17h, da je mali….ma jok, da ne trči i tačka. Završismo razgovor i svaka odlazi svojim putem. Ali ona ne zna…

Odjednom mi postaje jako hladno, baš kao onog dana kad sam gologuza i rasporena, početkom februara, ležala neprokrivena u šok sobi Gradske bolnice.

„Znate, nije sve ovo najbolje prošlo. Čini mi se da je žilav, drugi doktori nisu tako optimistični, ali još je rano za bilo kakve konačne zaključke. Prilično je mlitav bio kad smo ga izvadili, slabo je disao i dugo mu je trebalo da zaplače. Loš mu je apgar, 6 na 7, to je prilično slabo, videćemo kako će biti narednih dana. Da, ima i malu cistu na mozgu, ali ona bi trebalo da se povuče, to je od Vaše hipertenzije, svakako ćemo ga pratiti.“

Sledećeg jutra, ili meseca, ili godine ili života …jer vreme je stalo, sve je stalo na momenat, doktor mi ga sa sestrom donosi na podoj.

Predaje mi ga u ruke i kaže: „Eto, šta da Vam kažem, daće Bog da sve bude dobro“. Pokušaj utehe.

Razmotavam mali beli zamotuljak na krevetu, sestra kaže: „Nemojte“, doktor veli sažaljivo: „Pusti je“, domunđavaju se pogledima…

Gledam ga netremice, malen u šaku da stane, goluždrav, modar kao da je rat prošao, pišu ima to je važno, 10 prstića gore, 10 prstića dole.  Meni lep, najlepši. Meni veliki, ma najveći. Meni je – moj.

„Doktore, ja sam rodila Supermena“, kažem ponosno. Doktor, pun „optimizma“, se kiselo osmehnu i reče „Ih, pa to sve majke misle, biće i on dobro valjda. Pratimo mu funkcije, moraćete puno sa njim da radite. Neko vreme će da kaska sigurno za vršnjacima, može kasno da prohoda i progovori. Znam da je ovo sve teško …Vi ste sad puni emocija, ako vam je lakše, isplačite se slobodno, to sve majke rade“.

„Doktore, ali ja nisam sve majke. A on, on će biti najbolji.“ Suzu pustila nisam.

Namagarčili smo sve lekare, „optimiste“, bili smo napredniji od vršnjaka već sa 8 meseci, progovorio je  tečno kao odrastao sa godinu i po i od tad ga niko nije zaustavio….

Čudno gde te neke stvari stignu… da, sad znam odakle mi ove olovne neisplakane suze, plačem sada a sve majke su već svoje suze isplakale kad je trebalo…

  • „Slušaj me dobro sad ovamo“ razmazujući maskaru sva zarozana ga grlim „nemoj da si zucnuo učiteljici da sam ti ovo rekla, ali trči sine, trči kad god možeš, gde god možeš, trci u inat svima koji ne veruju, trci za svoju slobodu, trci za svoju borbu trči ali pazi, nisu sva deca Supermeni kao ti…šššš, nemoj nikom da kažeš.“

Puj, puj….

TRAŽIM !


Dosta je, živote, bilo glupiranja, ja sam sad ozbiljna žena a od tebe sam  nakon svega zaslužila:

  • Petu brzinu za sve promene , velike i male koje naumim
  • Da mi vratiš sve ono što su mi prethodne decenije uzele
  • Da budem voljena
  • Da mi čuvaš ovo moje blago koje sam golim rukama podigla
  • Da ga pošaljem u London da izuči škole
  • Da budem voljena
  • Da mi smehom oteraš sve ove bore oko očiju
  • Da budem lepša sa 45 nego sa 20, no botox yes happiness
  • Da budeš blaži jer nemam baš mnogo strpljenja pa mogu i da ti vratim za sva sranja
  • Da me pustiš da odem na putovanje života, kroz pustinje Australije, močvare Amazona, da se popnem na najviši vrh svojih snova i dotaknem zvezde
  • Da listovi konačno dobiju korice i da mi se smeše iz izloga „Lagune“
  • Da pijem vino na ulicama Porta dok neko koga volim fado mi svira
  • Da se podsetim k’o u onoj pesmi „šta to ljubav beše“
  • Da se se držimo za ruke kao deca, mi matore drtine
  • Da me služe kukovi i kolena još dugo
  • Da uvek imam za novu tašnu i avionsku kartu
  • Da preživim svaki UZ i mamogram sa osmehom
  • Da radim da bih da bih živela a ne da živim da bih radila
  • Da budem voljena
  • Da još dugo budem ispod 60 kg i da nastave da prave brushaltere i za nas sa sisama
  • Da me ne žuljaju nove cipele već da me odnesu na dobra mesta
  • Da se družimo više
  • Da me ne izda smisao za humor
  • Da umem uvek da se zezam na svoju muku
  • Da sam manje sarkastična a više voljena
  • Da sam voljena
  • Da budem voljena
  • Da sam voljena
  • Da nas ništa ne boli
  • Da ne postanem vegan, gluten intolerant, da ne prestanem da se podsmevam “new age bulshit”-ima ikada
  • Da dođe on koji zna šta znači biti “good man in the storm”, da kaže “ja ću…” čak i kad zna da ja umem bolje, i da mu zbog toga budem verna do groba
  • Da sam voljena
  • I da volim baš onako kako sam to nekad znala

Pa, dobrodošle mi četrdesete! Budite bolje od svih pre!

Samovar


Imam jednu skrivenu strast. Volim da se iskradem izjutra rano, što ranije iz hotela, kad osvanem u nekom novom gradu. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju,  dok  narod još nije krenuo žurbom svojom u novi dan.

Koliko ne volim noć jer patim od nesanica, toliko volim jutra, donose mi olakšanja. Volim miris svežeg peciva koga pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu, što im se osmehujem. Ne osmehujem se njima nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa, osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane svojih saputnika. To je moje vreme za mene i moju slobodu, za mene i taj grad u kome sam osvanula.

U želji da što pre pređem Vaci i napravim par fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, željna mirisa kafe sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući neku lepu senku ili zrak kako bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel, taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što sad dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu …reč nisam razumela ali shvatih da ne radi. Rekoh „tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Polako se otvaraju radnje, pristiže svet da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabiža sa dekorima madžarske prestonice, sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima, mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, ne primetih da nisam jedini jutarnji posetilac ovog bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok negde sama sedim. Ipak osećam, s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno.  Sad već izgledam sasvim šašavo i upućujem čoveku jasan pogled, al’ mi u sekundi pogled prati i najširi osmeh, skoro kikot kad su nam se pogledi sreli. Brzo spustih glavu i pocrveneh. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj i smejući se srdačno, tapkajući me po ramenu šuška: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Pogledasmo se ja i Miša, on se najmeja i ja se nasmejah i krenuh prstima ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena . Nastavih da ga gledam, sad već imam pravo na to…ako već ne da da ga slikam, mogu da ga gledam…uhvatih se kako već neko vreme buljim u njega, pokušavajući da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja sam hipnotisana i dalje gledala u njega. Ustao je i sišao u lokal. Htedoh, nešto htedoh da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Ja razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem dal’ „Hello“ dal’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim pa da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena.  „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrenu se na stranu i reče „Za 15 minuta idemo na doručak“.

Ako se kad probudite rano u kakvom novom gradu, udahnite jutro u njemu, možda sretnete Mišu, i on voli jutra i čaj…

DELIRIUM TREMENS


Sedimo pre neko veče, ubijamo novembarski bezvezni četvrtak pored flaše nekog Merloa koji je doneo s aerodroma da ne bih drobila kako mi ništa pametno iz te Amerike nikad ne donese. Logika mu je verovatno, p’jana neće da se ljuti. Logika mu je ispravna, što je najgore. A zna da crveno ne pijem, sve zna, al’ tako, hoće da me nervira, eto.

Svud neka toplina. Veli on, greju k’o ludi na Vračaru, al’ meni rumeni obrazi od vina i ne dam se otvore prozori, pusti me da se preznojim …ko zna gde to može da nas odvede.

Al’ kako njega ubi džetleg a mene treća čaša, pitam ga svečano i značajno: “Imaš ti nikog ko zna tvoje najgore? “

Nastavljam sa kontemplacijom nad nekim košmarom u svojoj glavi, ma sve od tog prokletog vina. Vidim da me ne prati i da na jedno oko drema, al’ džabe je to kad ja imam neke važne stvari za reći, sad dok sam ovako opijena. Možda i zaspi pa ni ne čuje do kraja, možda kao sveštenik odsluša moje baljezganje pa mi on oprosti u ime svih drugih, možda se ujutru neće sećati ničega…

Slušaj, znaš šta je važno u životu? Dobro, ne pričam sad o zdravlju, otplaćenom kreditu za stan, večnoj ljubavi i ostalim fantazijama. Klima glavom, kao sluša.

Mnogo je važno da u životu imaš osobu koja zna „tvoje najgore“.

Ne, to nije tvoj najbolji prijatelj, ni roditelj, nisam ni ja…al’ je važno da imaš nekog ko te poznaje toliko da je video tvoje demone uživo, oči u oči stajao sa njima, voljno ili ne, ali ih je video i više ih se ne boji.

Mnogo je bitno da imaš nekog ko zna da si i anđeo ali i sam đavo i to onaj đavo za kog nisi nikada pomišljao da jesi. Ti ni ne znaš koliko zlo u tebi leži, dok eto jednog dana nečija ruka ga ne probudi, isčupa ga naživo iz tebe i obrise njegove ti da. I tad kad više nisi onaj koga gledaš svako ujutru u ogledalu dok se briješ, nego zlo zlobno, ljubomorno, pokvareno, plačljivo, molećivo, jadno, osvetoljubivo, poganog  jezika nesrećno biće, tad ti treba taj antipod anđela čuvara, taj pred kojim nema stida, nema straha od reči, nema ustezanja tog đavola u tebi, tada.

Dobro, možda se tebi i ne dogodi, ali da znaš da je važno, mnogo je važno. Moraš imati nekog da ti drži strah kad navale demoni, a mnogo gadni su, da znaš. Pomute ti um gore od ovog lošeg  Merloa, pojedu te iznutra dok od tebe ne ostane samo ljuštura, samo korica od onog što si nekad bio. Da ti kažem još nešto,jeben je život pa  taj što stoji pored tebe je, možda, baš taj koji je đavola u tvoj život doveo, s njim za sto seo.

Ali zapamti, važno je da zna tvoje najgore lice, ono koje nikome, pa ni sebi nećeš pokazi nikada više. I kad sve prođe, koliko god da traje, kad se oporaviš, kad na noge staneš,  budeš opet onaj od pre, zajedno sa tobom će se praviti lud kao da se one scene iz „Isterivanja đavola, I; II; III…“ kojima je prisustvovao, gledao i neverovao, probao da beži al’ ipak ostao nekako, prećutao, progutao,  nikada nisu dogodile.

Ne garantujem da ćete ikad ponovo biti prijatelji, ljubavnici, supružnici, na ulici poznanici, ali će ti uvek u životu biti bitan, jer kako god život da vas baci daleko ili blizu, znaćeš da on zna tajnu koju niko drugi ne zna…a ta je tajna, je l’ me slušaš, to je tajna najtajnija! To je tajna da nisi ni bribližno onako dobar, savršen i divan kako misliš svakog narednog dana da jesi. To je tajna tvog pravog lica, i dobrog i lošeg!

I, kao što ti rekoh, mnogo je važno da imaš tako nekog jer samo pred njim si ti stvarno ti…pa, jebi ga sad, kakav god da si.

Alo, bre, jel’ slušaš ili spavaš?!

Pokrivam ga i u zlo doba zovem taxi…ujutru me zove, puštam ga da mi priča neki loš vic dok se saplićem po sobi kasneći na posao.

SREČA te gleda, DŽAVO ti ne da!


Ja sam vrlo aktivno radila na tome da u mom životu dođem do tzv. „flat line“. To je ono stanje uma, duše, tela kad godinama ne znaš koji je dan u sedmici, kad su ti svi dani kao u mrmota, kad godine brojiš samo po broju patika deteta i kad si doneo svesnu odluku da nema više uspona i padova – zajebi, dosta je bilo!

Jedan od takvih, baš istih, potpuno istih dana je i danas.

Jul, vreo i suv, dok mi se kuvaju tabani u zatvorenim cipelama, jer se na posao ne dolazi golih prstića, vrtim nervozno točkićem miša po fejsu u nadi da ima nečega zanimljivog u toj mojoj „kafani“ gde jedino pijem redovno kafu sa prijateljima. Naravno, svi su na odmoru, slabo ima postova, bar onih dobrih.

Najedared, iskoči slika nekog italijanskog primorskog grada, slikana s predvečerja, iz neke uvale…osvetljene šarene kuće Sorenta ili tako nekog nebeskog raja. O gospode, kako detinje zaigra u meni sve, od zrgčenih prstiju u cipelama do rascvetane dlake na glavi. Prođe kroz mene tako neko neobjašnjivo uzbuđenje, onakvo kakvo sigurno, hrabrije od mene tera na pakovanje kofera, glasno lupanje vrata za sobom i dobacivanje preko ramena ukućanima: „So long suckers! See you in September“.

Jok, ja sam bre odgovorna žena, te i dalje tako napupela od strasti sedim za istim stolom ohlađene kancelarije i polako se prisećam čemu ovaj pobesneli titraj u meni.

Ja ovo putovanje tretiram kao naš „medeni mesec“ – rekla sam tada, sva važna. Moj se saputnik nasmeši i ja to tada shvatih, baš onako kako sam i želela, „i njemu je ovo naš medeni mesec, ijaoooo“.

Dugo sam, inače, birala taj aranžman, sve u dosluhu sa drugom moga saputnika, koji je imao turističku agenciju. On pun razumevanja za moje tek otriveno drugo stanje, predlaže, po njegovom mišljenu sjajnu destinaciju za odmor i uživanje, mene i mog saputnika, Maltu!

„Biće vam super“- veli – „ to je zezanje, ludilo, imate šta da obiđete jer vas dvoje niste za čvarenje po plaži, blizu Sicilija“…uh ja, nestvarno zaljubljena, pomalo trudna, vesela, najsrećnija u životu sa mucanjem odgovaram: „To! To je naš medeni mesec, nađi nam dobar hotel i pakujemo se“.

Kad ja tamo, ono međutim.

Let JAT-a preko Tripolija pretvara dvoiposatni let u 6-osatno smaranje u avionu, jer Libijci nalaze neki kvar na tom vrlom JAT-ovom vazduhoplovu (slatko bih sad iskoristila onaj Babićev sinonim, al’ n’umem da ga izgovorim, kamoli napišem). Moj saputnik, inače, boluje od, još uvek nedokazanog sindroma  „večite gladi“ i kanda je vrlo nervozan, večerao je sinoć a sad je 2 unoć i ovaj JAT-ov kikiriki, što služe sestradese njegove ispisnice, nije ni na zub.

Ja sam opuštena, idem na honeymoon, na Mediteran, da obilazim ostrva, da se sunčam …idem da vodim ljubav najmanje 20 od 24 časa (samo pažljivo da beba veličine graška u stomaku ne ostane sa rupicom na bradi, hihihi…to mi je mnogo smešno – tada!).

Još par sati smaranja u ovionu, negodovanja i coktanja nekih klinki iz prvih redova, dobacivanja stjuardesama JAT-a da mi je saputnik gladan, te ako mu ne donesu još jedan onaj trouglasti sendvič, sav moj planirani 10-dnevni užitak može da propadne, jer će on da ekspolidara kao tempirana bomba i Bog otac nas ne sastavi.

Sve poletno, lepo, polećemo, dolećemo i slećemo!!

Hm, nisam se nešto mnogo informisala pred put oko prvih simpoma trudnoće, osim što sam dobila zeleno svetlo da mogu da idem od uvažene mi doktoke, niti oko te Malte jer zvučalo je skroz egzotično.

Ju, Malta, smrdi – kažem. „Jel’ da da bazdi, a? Jel’ i tebi smrdi ovde. Jaooo, šta je ovo ugušiću seee“ – čepeći se izigravam primadonu sa Karaburme, koju inače uvek u ovo doba godine zapljuskuje tropski miris balege po ulicama.

Moj saputnik je sit pa mu ništa ne smrdi.

Polako pred zoru nas izbacuju pred hotel, ključevi na recepciji i smeštaj u „penthausu“ istog. Inače, platila sam đavo i po taj hotel, rekli su mi jedina mana mu što je u centru, ali pošto je „sve to tu blizu“ biće nam sjajno.

“Penthaus“ soba za mladence izgleda kao krš motel iz američke prerije, sa sve podklobučenim zidovima od vlage….Protestvujemo i jebemo majku po hotelu, sutradan tražimo da nam obezbede novi smeštaj, mašemo sa parama koje smo platili…sve u svemu, „izvinite, greškom smo vas smestili u nerenovirani deo hotela, a vlaga je od bazena na krovu, pušta već godinama…!“

Uz sav taj prvi utisak i miris vlage što od memle što od bazenskog hlora, pretovarajući se u novi renovirani deo hotela saznajemo da mesto u kom smo baš i nema plažu, zapravo Malta i nema neke plaže, ima par, al’ do njih je 3 dana jahanja pa je najbolje da se kupamo na bazenu obližnjeg  Intercontinental-a.

Zajebi ovo, uplaćujemo sve moguće fakultativne izlete, obilazimo ostrva sa svih strana danima, i Gozo i Komino. Ulazimo u svaku uvalu, crkvu na +40°C, kupujemo kozji sir u maslinovom ulju i inćune na svakoj pijaci, suvenira imamo za još jedan kofer, gunđamo i ja i saputnik ali eto izdržaćemo još par dana.

Po ulicama Malte gamiže hiljade studenata iz svih delova Evrope koji tu uče engleski jezik, noću se ostrvo pretvara u neki surogat Ibice, muzika ne prestaje…ja se okrećem u krevetu i kažem: „Kakav seks, bre, jes’ ti lud?! Grozno mi je ovde, sve smrdi i muka mi je“.

Da me razveseli, ne bih li mu kako dala, moj saputnik nam organizuje katamaranom put na Siciliju. Divna vožnja brodom, meni muka s dušom se rastajem, stjuard me dvaput vraćao iz nesvesti…pokušavam da objasnim da nisam totalni i opšti idiot, nego da sam trudna, rade me hormoni …

Sicilijaaaa…o, kako se raspoloženje menja, cela miriše na limun i maslinovo ulje…a svud krš i golet. Sat-dva u autobusu pa onda obilazak famozne Taormine, suze mi u uglovima očiju od lepote, jedemo svežu ribu u nekom divnom restoranu od koje onda povraćam naredna 2 sata.

Zatim odlazak sa +40 na 3 stepena iznad nule, na Etnu, na vulkan…mislim, kad ćeš opet da vidiš vulkan. Divna Etna, sva garava i prašnjava, kupujem džidžbidže od skamenjene lave. Težak mi ranac, uvaljujem ga saputniku. Cvokoćemo od zime dok šetamo oko zagrađenog grotla. Lepo je ali ipak trčimo nazad do busa.

Trčeći iza mene moj saputnik me u jednom trenutku zaustavlja, uzima u naručje i unosi bus….Srećna sam, baš, mnogo me voli pa hoće da me nosa, smeškaju nam se i ljudi iz busa, kad progovori : „Nemoj da se plašiš, gledaj u mene…prokrvarila si“.

Jaoooo, shit, to mi je sve od ovog cimanja, jadna ja, jadna beba, a ti si još i seks hteo, lele, šta ću sad, kako ćemo, voze me do obližnje sicilijanske ambulante. Nemaju ginekologa ali kao „može da pogleda“ i ovaj lekar …neću, derem se, hoću kući, jebem ti i Maltu i Siciliju, zovem svoju doktorku u Beograd, ona me kroz par pitanja i odgovara ubedi da nije ništa, dešava se, sve je ok. Opet sam ok.

Sledeća 2 dana provodimo u sporoj šetnji po Valeti, a tople večeri  na istoj klupi na dugačkom šetalištu sa koga se baca fantasičan pogled na mali zaliv osvetljen restoranima i prodavnicama. Sedimo, gledamo u ponoćno more i sumiramo utiske kako nam je ovo najgore letovanje ikad, zagrljeni i pospani ližemo sladoled, sedimo i gunđamo. Mazimo na smenu moj stomak i naš grašak od sina.

Ej, bre, sve ovo pišem sa vremenske distance od 8 godina, sedeći u julu u kancelariji, pišući neke odvratne dopise, raspravljajući se sa bugarima i njima sličnima, gledajući sliku na pustom ekranu baš onakvu kakvu pamtim pred očima, sa te klupe na Mediteranu, slušajući jedan te isti glas u svojoj glavi:

„Kako je moguće da u momentima istinske sreće toga nisi svestan? Kako je moguće da mi je sada jedna od najlepših uspomena upravo na to letovanje, da smo na slikama srećni i nasmejani? Da mi srce zatreperi svaki put kad se setim skalina sa Taormine, gde sam kukala da dalje uzbrdo ne mogu? Zašto tada nisam uživala u svakom trenu lepote, spokoja i sunca oko mene…tada i još ko zna koliko puta u životu? Zašto?“

Zato što si bahat i nezahvalan ponekad i ne umeš drugačije. Zato što jednostavno ne znaš drugačije. Ma zato što ciganjsko: Sreča te gleda, DŽavo ti ne da! Eto.

Zato, kad si srećan i glup – lupi tada dlan u dlan….i uživaj!!!!

Jug


Ne pitaj me zašto, samo će se reći 

jednom će mi reči k’o reka poteći.

Samo sad me pusti, izađi što tiše

I ne pitaj danas baš ništa više.

 

Jer na pragu su opet letnje noći one

vetrovite tople i beskrajno bolne.

Na pragu su opet naša ćutanja duga,

znaš proći će brzo – to samo je tuga.

 

Radio pusti zbog pesama tuđih,

želim da setim onih davnih dana

I veruj da noćas od mene nema luđih,

Zato sada pođi, želim da sama.

 

Jer nekad mi tako ta sećanja dođu,

Ostanu često i danju i noću,

Noću kradu vreme tmini, danju senke love,

Bazaju mi dušom i jugom je boje.

28.06.1997.

ČAS ISTORIJE


Rondali smo do malopre, moj sin i ja, po nekim starim kutijama smeštenim na vrh ormana. Znam ja dobro kad sam ih i zašto gore stavila, s namerom da jednu od njih nikad ne otvorim više, ili možda nekad kad budem baš sama, “najsamija” na svetu.

Al’ tuče ova kiša  danas i leto na poznu jesen miriše i pojma nemam zašto reših da čaprkam…da me đavo nosi.

Nađosmo svašta po tim kutijama… moj stari atlas još s početka gimnazije, iscepan i dronjav al’ dovoljno dobro očuvan da mu se na poslednjim stranicama mogu pročitati stihovi “Love of my Life” grupe Queen, pisani “baš” za jednu od mojih nesrećnih gimnazijskih ljubavi, stare audio kasete, tu pocrveneh pomalo na svoj nekadašnji tinejdžerski ukus i rekoh mu: “Dobro, mož’ da slušaš taj radio S, al’ samo tamo kad si kod tate”.

Unutar jedne od kutija nađosmo još starije čudo tehnike, stari kino projektor i kesu punu crtanih bajki na slajdovima. Ispričah mu kako sam kao mala, par godina mlađa od njega, čekala satima tatu da dođe sa terena i da uveče zamračimo sve i upalimo projektor. Tata bi pričao “Žar pticu” dok bih ja vrtela slajdove bacajući slike po plafonu naše male spavaće sobe.

Još smo našli i neke stare slike, koje nikad nisu pronašle svoje mesto u albumima, na kojima su neki dragi ljudi kojih više nema u mom životu…ovako ili onako. Slušao me je pospano vrteći kasetu nakačenu na flomaster.

I taman kad ga je hvatao prvi san, na dnu velike plave kutije nađoh onu moju malu zakopanu tajnu.

Poljubih ga za laku noć i na prstima se iskradoh iz sobe noseći moju kutiju za otvaranje “kad budem najsamija”. Večeras sam najsamija, večeras ću je otvoriti.

U mraku moje sobe svetle lampioni od uzbuđenja, neke čudne radosti i sete.

Lepo su mi poređane uspomene.

Dnevnik svih naših tajni, dnevnik ofucan od nošenja, skrivanja, pisanja u besu i radosti…dnevnik velikih i malih reči, velike strasti, teških svađa, toplih pomirenja…Pisan uredno godinama, opisivajući najmanji detalj u još manji detalj. Da umreš od smeha!!

Malena bočica parfema u kojoj ni kapi nema već decenijama, ali kad joj poklopac otvoriš kao da iz njega poteku reke tako poznatog mirisa, onog koji ujedno u nebo pušta leptiriće iz stomaka i u njega kamenje baca.

Neka pisma, isečci iz novina, kesice šećera pokupljene sa putovanja, gomila razglednica i na dnu, ispod svega…prsten. Stavljam ga na prst i smejem se glasno…i dalje mi je veliki. Lep , krupan prsten, onakav kakav sam želela ali veliki. Pravljen po meri neke druge veće, možda bolje žene. Na sekund pomislim da ga možda ipak nosim, i istog trenutka se kajem zbog te misli.

Na kraju svega, malena knjižica pesama. Moji prvi počeci rime i proze, moje prve uobličene misle, moji prvi pokušaji da ti napišem sve ono što ti nikada nisam mogla reći.

Slikaću sve, klikće nešto u meni, poslaću ti Vajberom slike moje škrinjice, da se smejemo glupostima od onda, ali shvatam da je sad kasno, da su sitni sati tamo gde si ti …

Sutra će, kažu, kiša stati, leto će ponovo za neki dan da liči na sebe, sutra ću sinu puštati slajdove sa starog projektora.

Šunjam se na prstima vraćajući moje parče sebe u veliku plavu kutiju na vrhu ormana.