Zippo


Pitao me skoro sin zašto stalno idem u druge zemlje. Previše je mali da bih probala da mu objasnim da putujem da bih negde možda srela ponovo sebe, njegovu pravu mamu. Onu koju sam zagubila ko zna gde, u ko zna kom gradu, gde je bila srećna i zato tamo ostala. Zaista je previše mali za toliku patetiku.

Svejedno, idem…čekirala sam se i sad je gotovo. Uostalom ja sam najbrže odgovorila na nagradno pitanje i osvojila ovaj put. Mrzim da letim. Ne volim ni aerodrome.

Javila sam mu da dolazim, u tom momentu je to zvučalo sasvim logično. Ponudio se da me sačeka, nevoljno. Odbila sam. On sada ima ženu i “dva deca”. I ja sam imala muža. Prošao je čitav mali život.

Rekla sam mu da dolazim “onako”, da ću imati vremena da sednem u jedan od onih kafića što gledaju na Belu kulu, da ću imati vremena za jednu kafu s pogledom na Egej i to je sve. Imam ja preča posla, u “Cosmo”-u uvek ima dobrih sniženja, valja potrošiti pare koje nemam na garderobu koju neću imati gde da nosim, na igračke koje dete neće ni pogledati…ne dolazim ja zbog njega. Potrudila sam se da budem što jasnija u tom pogledu. Ignorisao je moje ubeđivanje.

“Doći ću”, rekao je. Doći će ako uspe da pobegne od nje na sat, od “dva deca”, od dežurstva, od uganutih zglobova i iščašenih laktova, ako operaciju završi na vreme, ili uspe da je pomeri….doći će ako….

Ja i moja srećna gomila kesa smo uredno sedeli i gledali u pučinu. Kafa je bila odvratna, tipično grčka…

Niuotkud, poljubio me je u kosu. Tako čudna i retka prisnost. Bila sam ljuta što mi je time razbio gard, što me je onesposobio da budem zvanična, hladna , ironična, sve ono što sam toliko uvežbavala po hotelskoj sobi prethodne večeri, nemogavši da zaspim.

Nemamo puno vremena, nema prostora za velike reči, oboje moramo nazad što pre…on na dežurstvo, ja u šoping…nema vremena za velike reči.

“IspruZi ruku”, rekao je, netrudeći se da pravilno akcentuje a tolike godine sam ga ispravljala.

Ajd, kad sam već došla, kad već srčemo tu sad već hladnu kafu, kad nemamo vremena da se pitamo za život, kad se plašimo pogleda…ajd’ evo ti bar ruka.

Otvaram šaku i gledam u mali “zippo” upaljač…još uvek se naziru na njemu odrazi jedrenjaka. “Zippo”, poklonjen pre skoro 20 godina, za ne znam koji rođendan.

“Ne pusim vec godinama”, kaže “ali ga stalno nosim sa sobom. Jednom sam ga zaboravio u  hotelu u Hanoveru, poslali su mi ga DHL-om”.

I onda…Ne znam zašto ali odjednom je sve mirisalo na sneg, na zimu ’95, na predratni lift sa slomljenim ogledalom, na poslednji sprat i potkrovlje u Vlajkovićevoj, na dim “goloaza”, na njegove smrznute prste koji me čekaju ispred “Politike” jer 16-ica kasni….

“Znaš, kažu da upaljače ne valja poklanjati”, govorim. Uzima mi ga iz ruke, kao dete omiljenu igračku stavlja u džep i kaže: “Bas me briga sta kazu, meni valja.”

Topao pozdrav, mašem mu dok odlazim, i opet avion a ne volim avione…

Ipak, mada ne znam, sve nekako mislim da možda upaljače ne valja poklanjati….

Advertisements

13 thoughts on “Zippo

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s