ČIJIM SE TO ZLATOM KITIMO?


Početak Olimpijade sam preskočila jer bejasmo na letovanju u mestu prepunom stranaca koje osim ’ladnog piva u neobjašnjivim količinama  nije interesovalo ništa. Tu i tamo bih pročitala, kad kud na’vatam wi-fi, da nam igre nisu počele dobro, da je Nole opet plakao jer mu se baš sad nije dalo, a da su glavni krivci za sav taj očaj Toma i Dragica mu, jer ko još pogrebnika na fešte šalje…

Dođosmo nazad, krenuh na posao i dalje prilično neobaveštena i, da se ne lažemo nezainteresovana,  o tome od koga sve gubimo i u čemu u tom trenutku.

Na poslu, s vremena na vreme čujem kolegu koji telefonom izdaje direkcije ukućanima gde će ko da sedi tokom večernje tekme, ko može u goste da dođe a ko kao ovekovečeni baksuz ne može nosom da priviri tokom meča.

U mojoj kući, naravno, televizor radi 24/7, deda uporno prati sve, na svim kanalima, izveštava me ko  s kim, kako ovaj , kako onaj…

Najedared, cika-friska, ZLATOOOOO dere se on, dere se pola zgrade, pola Karaburme, ceo Beograd, cela Srbija. Zlato, jbt! Vratili se Toma i Dragica za Beograd da čekaju Bajdena pa da on vidi šta su vlaške mađije, pa našima krenulo.

Čudna je ta euforija mase, kada je pozitivna, kada se pomeri fokus sa jebene politike koja nam pruža izgovore za sva nemanja i poraze koja nam se na ličnim osnovama događaju, kada bar na tren nestane te malodušnosti koja nas već skoro dve decenije „krasi“ kao narod. Kako nestane ravnodušnost tada shvatimo šta su u stanju pojedinci i timovi kada daju sve od sebe, i srce i dušu, i hrabrost i inat i rad, rad, rad…na sebi, na svojim snovima, na svojim planovima.

Odjednom, u ovih 7 dana, kao da je sve moguće, jer radost mase se preliva i na pojedince, prosta fizika, pa smo  na tren vedriji, pogledajte po ulicama, po društvenim mrežama…kao da nisu male plate, kao da imamo šta da jedemo, kao da su svi račini plaćeni, kao da smo naspavani, kao da su penzije pristojne, kao da živimo negde normalno. Sport je pokrenuo lavinu pozitivne energije dajući nam dokaz da je moguće radovati se tuđoj sreći jer tako i sami postajemo srećni. Opet čista fizika. Pa makar i na kratko.

Naši sportisti su ovih dana uradili za nas same  više nego što smo mnogi od nas uradili za sebe godinama. Pokazali su nam, a mi smo im zato vrištali od radosti pred ekranima, ne spavali noćima, da su i sreća i uspeh dostupni ako u njih dovoljno veruješ a zatim i radiš. Znači, može! Samo treba hteti, treba mnogo jako hteti!

Sportski uspesi malih zemalja imaju posebnu sociološku težinu, jer se svi mi na tren identifikujemo sa tim sjajnim ljudima koji nam radost donose, ali najveća vrednost toga je u osvešćenju da ta radost stiže kao direktan rezultat njihovog truda, zalaganja i nepredavanja. Nepredavanje – kao najvažniji činilac života. Nepredavanje = opstanak.

I sad dok čekamo finale u 9….mislim samo na jedno, ne predati se nikad. To je dovoljno za svaki uspeh i u svemu.

Advertisements

2 thoughts on “ČIJIM SE TO ZLATOM KITIMO?

  1. Odličan tekst.
    Svaka čast našim sportistima, mada valjda su i oni svesni kako se kod nas javno mnjenje menja kako vetar dune, do pre nedelju dana su bili najgori na svetu, ali takav je naš mentalitet.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s