Tri okeana daleko


Ana se stresla otvarajući vrata zadimljenog kafića u centru grada. Danas je tačno 8 godina, 2 meseca i 17 dana od kada je poslednji put ovde pila kuvano vino, skupljajući hrabrost da mu kaže da je ovo njihovo poslednje gledanje oči u oči i dodirivanje vrhovima prstiju. Ma, njihovo poslednje sve.

Radovala se kao dete pre ulaska, nadajući se da je stara ekipa konobara još tu, da će joj se obradovati bar oni, jer njima nije „uništila život“ kako je on tada rekao da je učinila njemu, da će joj doneti mokaćino kakav samo za nju prave. Ali sve se unutra promenilo pa čak ni mesto gde je nekada bio njihov sto više nije postojalo. Tuda su kretale neke stepenice koje su vodile na galeriju. Sve je izgledalo i mirisalo drugačije od onoga što je u očima i nosu ponela preko tri okeana daleko. Barmen je ostao isti. Posmislila kako je omatorio u međuvremenu, tešeći se da je zbog nove garderobe i boje kose niko ne prepoznaje.

Sela je za sto do prozora, nestrpljivo mu očekujući korake. Uglavnom je ćutao dok mu je dan pre toga telefonom ushićeno govorila da je stigla juče, da bi želela da ga vidi, da joj je nedostajao, da joj je žao što se nijednom nije javila, što nije otvorila ni jedan nalog na društvenoj mreži da bi ga mogla naći. Ipak, negde pred kraj njenog monologa, promucao je da čeka na starom mestu oko 3. Stigla je ranije, ali ne mari.  U grudima joj je udarao tarabuk a u ušima zvonile činele. Podrhtavala joj je svaka žila.

Donela mu je i poklon. Donela mu je sebe natrag, to je htela da mu kaže, ali kasnije, ne odmah – jer je možda još mrzi, pomislila je.

Vreme je odmicalo, mada je još uvek verovala da po starom običaju kasni. Da će doći, onako sanjiv i nervozan kao nekad, da će se ipak smejati glasno na njene priče iz dalekog sveta i da će mu tek na kraju priznati da je bio u pravu kad joj je je tada, tačno pre 8 godina, 2 meseca i 17 dana rekao:

„Odlaziš tri okeana daleko da bi bila srećna u nekoj maorskoj vukojebini gde ćeš kao živeti na plaži i gledati zalaske sunca iz svog kreveta? Namerno posmatram tačku tvoje destinacije s pogrešne strane sveta… Zar ne vidiš koliko je to šašavo? Zar si toliko naivna? Zar misliš da je sreća tako prosta, zalazak sunca i toplo more? Još uvek živiš u iluziji da na plaži čovek ne može biti nesrećan? Smešna si i patetična. O čemu ćeš pisati tamo, tako srećna? Niko još zab’o olovku nije ko je istinski srećan. Prestaćeš da postojiš tamo, prestaćeš da pišeš, da dišeš. Plavokosi surferi će te jebati a ti ćeš cvileti k’o pseto jer nećeš znati ko si više. Nećeš biti ni ovo što si danas ovde, preda mnom, tako rumena od tog vina od koga očekuješ da ti da muda da spakuješ sve svoje priče u ručni prtljag i nestaneš. Prozaična si. Ma ajde idi, odmah. Udaj se za prvog koji bude razumeo kad ga noću probudiš vrišteći da imaš sjajnu ideju kako da sutra čim svane odete na Zaovine da se kupate iako je minus 5. Idi, ko te jebe!“

Dok je ispijala poslednje kapi otopljenog leda u čaši, još se nadajući se da će imati priliku da mu kaže da je bio potpuno i slikovito u pravu, on je u „Tempu“ sa ćerkama kupovao majonez i krastavčiće. Njegova sreća je bila i ostala ruska salata pred zimske praznike. Ni plaža, ni toplo more ni jebeni plavokosi surferi.

Advertisements

5 thoughts on “Tri okeana daleko

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s