PISMO


Ne moraš da mi veruješ, ali naučila sam da plačem. I to od lepote. Ti znaš da to nije mala stvar za nekoga ko 30 i kusur godina nije plakao, ni od muke ni od radosti. Nisam plakala ni uz majčin pokrov, ni uz očevo bolničko uzglavlje, ni uz zvuk detetovog prvog plača, ni kad je odlazio jedan, drugi, kad su se rušili i cepali svetovi, kada je nestajalo sve što znam, kada je umirala istina i sve što znam postajalo laž. Nisam plakala ni uz filmove, jer je život umeo da me uvek zajebe i bude odvratniji od bljutavih scena, loših drama, dobrih drama…

A onda sam ga jednog dana gledala u parku musavog i prljavog od blata kako trči prema meni, raširenih ruku i tako je sve počelo.

Dogodi se neki momenat, potpuno naizgled beznačajan, koji  te potpuno, iskreno, najdublje i suštinski zauvek izmeni iznutra. I nikada više ne budeš isti…nikada. I odjednom postaneš neki drugi, bolji čovek.

I dalje ne plačem od tuge… ja i ona smo na jebi si mater odavno, ti to dobro znaš.

Plačem od divote, bre. Grcam od pogleda na more koje se promoli kroz planine jer ga čekam  cele godine, od smeha jer je Patrik rekao Kockaloneu nešto smešno, plačem jer me grli najače na svetu. Plačem od okeana radosti dok slušam Marizu na svakom koncertu, dok gledam “Cigani lete u nebo”, dok najglasnije puštam Randy…I da, plačem od sreće.

Znaš ti da umem i da se najluđe smejem, toliko da te bude blam što si sa mnom, ali taj osećaj katarze koji suze radosnice donose  je tako oslobađajući od svih stega, od svih dogmi, od svih sramota, ponosa i ostalih govana sa kojima se pravimo da živimo.

Ovo ti sve pišem jer si me sinoć rasplakala od lepote…jer si mi rekla nešto što dugo niko nije. Da me gledaš kad si ti tužna i da te pogled na mene čini srećnom…jer sam ti lepa, jer si mi sestra, a sestra mi nisi, jer si najintimniji poznavalac mog bića. Jer mogu da te ne vidim i ne čujem beskrajno dugo, a ti si i dalje jedina osoba kojoj na svetu mogu da kažem baš sve.

I plačem od sreće što te imam.

Zippo


Pitao me skoro sin zašto stalno idem u druge zemlje. Previše je mali da bih probala da mu objasnim da putujem da bih negde možda srela ponovo sebe, njegovu pravu mamu. Onu koju sam zagubila ko zna gde, u ko zna kom gradu, gde je bila srećna i zato tamo ostala. Zaista je previše mali za toliku patetiku.

Svejedno, idem…čekirala sam se i sad je gotovo. Uostalom ja sam najbrže odgovorila na nagradno pitanje i osvojila ovaj put. Mrzim da letim. Ne volim ni aerodrome.

Javila sam mu da dolazim, u tom momentu je to zvučalo sasvim logično. Ponudio se da me sačeka, nevoljno. Odbila sam. On sada ima ženu i “dva deca”. I ja sam imala muža. Prošao je čitav mali život.

Rekla sam mu da dolazim “onako”, da ću imati vremena da sednem u jedan od onih kafića što gledaju na Belu kulu, da ću imati vremena za jednu kafu s pogledom na Egej i to je sve. Imam ja preča posla, u “Cosmo”-u uvek ima dobrih sniženja, valja potrošiti pare koje nemam na garderobu koju neću imati gde da nosim, na igračke koje dete neće ni pogledati…ne dolazim ja zbog njega. Potrudila sam se da budem što jasnija u tom pogledu. Ignorisao je moje ubeđivanje.

“Doći ću”, rekao je. Doći će ako uspe da pobegne od nje na sat, od “dva deca”, od dežurstva, od uganutih zglobova i iščašenih laktova, ako operaciju završi na vreme, ili uspe da je pomeri….doći će ako….

Ja i moja srećna gomila kesa smo uredno sedeli i gledali u pučinu. Kafa je bila odvratna, tipično grčka…

Niuotkud, poljubio me je u kosu. Tako čudna i retka prisnost. Bila sam ljuta što mi je time razbio gard, što me je onesposobio da budem zvanična, hladna , ironična, sve ono što sam toliko uvežbavala po hotelskoj sobi prethodne večeri, nemogavši da zaspim.

Nemamo puno vremena, nema prostora za velike reči, oboje moramo nazad što pre…on na dežurstvo, ja u šoping…nema vremena za velike reči.

“IspruZi ruku”, rekao je, netrudeći se da pravilno akcentuje a tolike godine sam ga ispravljala.

Ajd, kad sam već došla, kad već srčemo tu sad već hladnu kafu, kad nemamo vremena da se pitamo za život, kad se plašimo pogleda…ajd’ evo ti bar ruka.

Otvaram šaku i gledam u mali “zippo” upaljač…još uvek se naziru na njemu odrazi jedrenjaka. “Zippo”, poklonjen pre skoro 20 godina, za ne znam koji rođendan.

“Ne pusim vec godinama”, kaže “ali ga stalno nosim sa sobom. Jednom sam ga zaboravio u  hotelu u Hanoveru, poslali su mi ga DHL-om”.

I onda…Ne znam zašto ali odjednom je sve mirisalo na sneg, na zimu ’95, na predratni lift sa slomljenim ogledalom, na poslednji sprat i potkrovlje u Vlajkovićevoj, na dim “goloaza”, na njegove smrznute prste koji me čekaju ispred “Politike” jer 16-ica kasni….

“Znaš, kažu da upaljače ne valja poklanjati”, govorim. Uzima mi ga iz ruke, kao dete omiljenu igračku stavlja u džep i kaže: “Bas me briga sta kazu, meni valja.”

Topao pozdrav, mašem mu dok odlazim, i opet avion a ne volim avione…

Ipak, mada ne znam, sve nekako mislim da možda upaljače ne valja poklanjati….

“Majko”


Ne znam jesam li vam pričala, ali ima tome jedno skoro 7 godina…
Većina žena pamti kad im je dete prvi put reklo “mama”…ja ne. Prvo što je ovaj moj prvo rek’o “deda”, a drugo što me je neko pre toga već nazvao “majko”.
Pa da, taj momenat se nikad ne zaboravlja.
Ležim, golog stomaka pored mašine u ogromnoj prostoriji. Kraj januara, imam pogled na prozor, padaju “cigani”.
Niko ne ulazi, čini mi se satima.
Lupaju štikle po hodniku, mešaju se glasovi, neko se piskavo smeje, negde van te sobe postoji život…
Napokon se štikle približavaju meni, oj radosti, i velika našminkana glava se nadvija nadamnom, gleda me i ćuti.
Ja počeh sa: “Izvinite,…”, a glava me prekinu i reče: ” Ne znam ja ništa, lezi tu”.
Nešto se mislim, nemo’ ti skočim sad pa ću ti dam “lezi tu”. To sve kad bih mogla da skočim, il’ da se bar pomerim…psujem joj mater u sebi.
Ode glava, nigde nikog i dalje…Kucka sat naspram kreveta. Hladno je.
Evooo ga……
Napokon, dolazi moj spasitelj, moj anđeo čuvar, moj izabrani, moj plaćeni….qrac moj, da prostite, lupka onim borasanama po sobi i seda za mašinu.
“Pa šta je to s Vama, čujem od kolega da ništa niste dobro. Ogroman Vam je pritisak, 210/160 – ih, to retko ko i preživi” – utešno (?!) – “A jel’ znate Vi da pritisak trudnici ne sme da pređe 120/80, a?!”
“Znam, doktore”, k’o velim, “zato su me i doveli, izvin’te ako Vas ja nešto s ovim mojim potencijalnim mrenjem deranžiram”.
Ne razume ironiju, nije vreme za šalu, nije smešno, glupačo!
“Izvinite, lupetam kad sam nervozna, mislim lupetam i kad nisam” – opet isto.
“Ajte da pogledamo mi bebu”.
“Ajte”
Pali se mašina, štrca onaj gel po stomaku, vrti onaj “falus” levo, desno, gore , dole…ćuti. Ustade i ode.
Stižu još dvojica i on. Muk.
“Ovaaaj…doktore, šta se dešava, molim Vas recite mi, šta se dešava?”
Jedan od njih trojice izađe…dovede još dvojicu sa sobom, nešto se domunđavaju, svi gledaju i opet ćute.
Sinhronizovano vrte glavu u levo, desno, gore, dole…gledaju u ekran i ćute.
Izađoše svi, osim najstarijeg, koji mi obrisa stomak od gela, pogleda i reče: “Majko, bojim se da imamo problem…”

IČ MI NE FALIŠ VIŠE!!


Godine su prošle.

Ne sećam više ničega, stvarno!

Svejedno mi je, majkemi!

Ne volim te odavno!

Mrzim još duže.

I ne fališ mi baš nigde i nikad, da se odmah razumemo.

Jedino možda ponekad da mi pokupiš penu s kapućina, i na svim putovanjima na koja krenem, i u kolima dok slušam Koena, i kad treba da me neko slika a ne ume, i ono kad mi se otope sendviči za put a nema ko da me grdi kako nikad od mene domaćica biti neće, i na aerodromima da ti kunjam u krilu jer opet avioni kasne, i možda u Veneciji da se jurimo s trga na trg bežeći od kiše…možda.

Možda, i samo možda, noću kad niko ne hrče u sobi…

Inače, baš me briga što si srećan …ili nisi.

Sve je dobro dok mi ne fališ! A k’o što vidiš ne fališ uopšte.

Mislite o tome!


Ovo je prilično (a šta kod mene nije) intimna ispovest ali nadam se da će biti shvaćena onako kako želim.
Probaću da izbegnem patetiku, a vi je oprostite unapred.
Društvene mreže kao globalno selo, u kom u lokalu možeš da saznaš i što želiš i što ne želiš o svojim i tuđim prijateljima, omogućava nam suočavanje sa različitim informacijama o ljudima iz sadašnjeg i nekadašnjeg okruženja.
Elem, da ne davim više nego obično, strašnu stvar sam zatekla juče na fb – umrla je žena kojoj sam se iz prikajka divila, moja vršnjakinja, generacija sa fakulteta. Pamtim je po najširem osmehu u amfiteatru. Nismo se nikada posebno družile, ali sam nakon toga što sam čula o njenoj bolesti i lavovskoj borbi, njenom trijumfu nad zlom, sa oduševljenjem čitala njen predivan blog posvećen toj borbi , njenoj spoznaji lepote zivota, njenoj pobedi (makar i kratkotrajnoj).
Ne znam detalje, kako se bolest vratila, i oni nisu bitni.
Bitno je ono što je ona uradila za mene danas, možda i za neku od vas koje čitate ovo.
Naterala me je da podignem svoju guzicu, zakažem pregled i pre nego što sam planirala. Naterala me je da se na momenat posvetim samo sebi, da odem s posla ranije, da svoje zdravlje stavim na prvo mesto, da brinem o sebi … jer ja sebi trebam jer mene neko treba zdravu.
Hvala joj na tome, gde god bila, nek’ nađe svoj mir, a mi ostale – REDOVNA KONTROLA NA 6 MESECI, jer preventiva je jedino što možemo za sebe da učinimo. Ostalo je u Božjim ili sudbinskim rukama, ko već u šta veruje…

MOJA KANDIDATURA ZA RADNO MESTO “PROJECT MANAGER” PREDSTOJEĆE GEJ PARADE


Vidim da Parada “Ponosa” jopet zauzima puno medijskog prostora što u senku baca ljubavni život sestara Bekvalac, a time i mene ostavlja u užasnom košmaru neznanja o istom, te prosto ne mogah a da se gej populaciji, u svoj svojoj skromnosti ono malo heteroseksualnih odnosa koje sam za dosadašnjeg života praktikovala, ne obratim sa jednim pitanjem i jednim predlogom.

Možda je onaj dečkić Ajzeković (vidi tamo posle kako se tačno zove, da se ne brukam) najbolja adresa na koju se mogu obratiti povodom ovih mojih nedoumica, al’ to može da čeka.

Kako bilo, braćo pederi (bez uvrede, samo mi je miliji ovaj starogrčki naziv, ništa pežorativno), nešto kontam ‘vako, sve je to lepo što vi ‘oćete da šetate gologuzi po ulici i da se držite za piše dok se “pošten svet” krsti i sklanja, ali moram da vam kažem, kao ljudima od ukusa i stila, LOŠA VAM JE CELOKUPNA MARKETINŠKA KAMPANJA!! – posledicu jedne takve ste mogli da vidite kao rezultat ovih poslednjih izbora, pa sad vi vidite…

Znam ja, braćo i setre, da vi hoćete nešto više od pukog karnevala šarenila, i da vi siroti iskate neka prava u ovoj zemlji, bar da vas ne šibaju gde stignu ili da bar svaka urbana cura kojoj je iole stalo do svog imidža, ima vas za najbolju drugaricu. Nisu to neki zahtevi koji su nerealni, ne daj Bože ono oko braka i usvajanja dece, to neću ni da čujem…rano je za to, razradićemo strategiju kasnije…

Moramo korak po korak…

TAČKA 1 – IME PARADE

Ono puko preuzimanje anglosaksonskih kovanica i parola, je em demode, em nikad vam neće proći na ovom tržištu…PA NE MOŽE SVAKI PROIZVOD DA SE NA SVAKOM TRŽIŠTU PREDSTAVLJA NA ISTI NAČIN, osnove marketinga…ništa ne znate, bre!
Čuj “Parada Ponosa” je donekle jedan zagonetni oksimoron – razrešenje zagonetke je odgovor na šta ste to vi ponosni, tome ćemo se takođe vratiti kasnije…

A pre toga, kao digresija, u Srba je PONOS mnogo teška reč, znate…skoro teška kao INAT (uzročno-posledično su i povezane) a vi se baš za PONOS u’vatiste. Pa ne valja, braćo pederi i vi sestre, ne valja…ne može se tako voditi jedna ozbiljna kampanja.

To ime iz momenta da izmenite u nešto što je logičnije – samo kao primer navodim, mojne odma’ da mi skačete za oči – “Peder Bal”…vi se možda sad osećate uvređenim ali ja vam garantujem da bi ovaj slogan imao daleko veću podršku u javnosti…Srbi su duhovit narod, razumeli bi ovu blagu ironiju.

Sad se vraćam na suštinu slogana “Parade Ponosa”a to je prosto pitanje – glupo je biti ponosan na ono što jesi, jer se suština svih homosekualnih teorija bazira na navodima da je seksualna orijentacija prema istom polu urođeni prirodni instikt pojedinaca, te tako NEINTELIGENTNO JE BITI PONOSAN NA TO ŠTO SI SE TAKAV RODIO jer tome ti ništa nisi doprineo. Rodio si se i šta ćeš sad…ali ti nisi ništa značajno učinio da bi bio ponosan, kapiraš? Možeš biti ponosan na trud, uspeh, svoj doprinos…ali ako ‘oćeš da mi kažeš da si ti ponosan jer si “drugačiji i nije te toga blam”, to je totalno deplasirano…

Pa po toj istoj logici, svi mi sa velikim nosevima i klempavim ušima bi trebalo da skandiramo svaki dan. Jer to ‘de ti tvoga malog turiš se ne vidi dok se ne pohvalis, a moj veliki nos, kad je za toliki PONOS jer sam zbog njega drugačija, zaslužuje mnogo veću medijsku pažnju (razraditi ovo kao potencijalnu dodatnu zaradu, hm).

Pa i da ne živiš ovde gde ta reč PONOS ima antropološku-istorijsku-tradicionalnu krvlju predaka i palih boraca težinu, ti bez pravog objašnjenja na šta si ponosan a hteo bi tamo djipaš sa drugarima, nemaš prođu.

Znači, današnji zadatak – SMISLI NA ŠTA SI PONOSAN (a molim te da to nije širina anusa) ili DAJ DA K’O LJUDI MENJAMO IME TE PARADE.

Ajd’ sad laku noć, i razmišljaj i ti i ovi tvoji – kažem ja da sam prava cura za ovaj pos’o! Videćeš, kad ja završim s vama, ima svi bre da budemo pederi!